СЕЛО ИЛИ ГРАД? ВЈЕЧИТА ДИЛЕМА!

pre 3 meseca

Отићи на село, па макар и на један дан или викенд, увијек је изазов који се претвори у задовољство и одмор, иако увијек има посла...

Радови на селу који су се некада изводили по неколико седмица, па чак и мјесеци, данас су се свели на један дан, некада тек на неколико сати. Зашто су онда села празна? Зашто су ријеке људи биле само у једном правцу, са села у град, и да ли се нешто може промијенити, питања су којима се нико озбиљно не бави. Матрица да је живот на селу тежак и неизвјестан је остала и данас, али је и ситуација у граду боља.

Отићи на село, па макар и на један дан или викенд, увијек је изазов који се претвори у задовољство и одмор, иако увијек има посла, да ли се цијепају дрва, сади и окопава кромпир, лук или неко друго поврће, коси трава, крчи запуштена прађедовина...

Уз осмијех је све лакше


Посљедњи викенд проведен на селу подсјећа на нешто што сада чујемо само у причама. На мобу! То је оно, како су нам преносили старији, када се окупи пола или цијело село да помогну једном домаћину да обави неки посао. Један од комшија је кренуо да уочи Петровдана (Петровдан је црвено слово и то се на Романији поштује, а, како кажу, тада не ваља ни иглом у око) коси ливаду која је изгледала као три Маракане, па вам се учини да ће му требати најмање три дана да је покоси, иако је имао моторну косачицу. Након пола сата чује се додатна бука и још тројица са косачицама разрезују ливаду, узимајући свако своју парцелу за кошевину.

„Самарџије у акцији“...  прође вас нека позитивна језа и задовољство што још има онога што се до тада чуло само у причама… Ненад, Љубо, Младен и Мирослав Самарџија „појели“ су са својим косачицама ону ливаду од малоприје, таман за онолико колико траје један ручак.

Суштина свега је да људи на селу не пролазе једни поред других, а да нису свјесни и проблема и потреба оног другог. Психичка смиреност која проистиче из физичког рада и видљивих резултата тог рада, није се само односила на њих четворицу, већ и на оног ко посматра и размишља о томе.

Аутор: Лука Петрушић, студент прве године Студијског програма за новинарство