"Ћ" СЛОВО КОЈЕ НИ У ЈЕДНОМ ПИСМУ НЕМА ИСТУ УЛОГУ

pre 3 meseca

Глас ћ представља 23. слово српске ћирилице које означава такозвану безвучну палаталну африкату, глас који се јавља само у ријетким језицима, мандаринском, лужичкосрпском, тајском, али и у пољском и нашим језицима штокавског нарјечја.

Можда ћете се изненадити, али глас српске ћирилице ћ - слово азбуке које ни у једном другом писму на свијету нема исту улогу - глобално је познат и као нешто сасвим друго - као симбол у квантној физици који представља једну од фундаменталних константи природе.

Физичари га већ више од 90 година називају "h са цртом" (h бар) и њиме рутински означавају редуковану Планкову константу h.

Глас ћ, са друге стране, представља 23. слово српске ћирилице које означава такозвану безвучну палаталну африкату, глас који се јавља само у ријетким језицима, мандаринском, лужичкосрпском, тајском, али и у пољском и нашим језицима штокавског нарјечја. Глас је добио свој знак у српској ћирилици захваљујући реформатору језика и писма Вуку Стефановићу Караџићу који га је увео у модерну српску азбуку. Бескомпромисно слиједећи правило да сваки глас буде представљен једним словом, Вук је из дотадашњег српског писма избацио чак 18 непотребних слова, додао је слово "ј" из латинице и пет нових знакова (љ, њ, ђ, џ и ћ). Том приликом, слова љ и њ преузео је од Саве Мркаља, а неке знаке му је нацртао и Лукијан Мушицки.

У литератури се устаљено наводи да је слово ћ "видио у старим ћириличним рукописима". Сматра се да је знак потекао од слова које је називано ђерв. Ово слово се јавља у такозваној уставној ћирилици (устаљени канон писања слова без прелажења горње и доње линије, којима су писани старији српски документи). Испрва је ово слово писано са луком, куполом, на чијој средини се налази крст. Знак се временом трансформисао по угледу на (данас избачени) знак "јер", тако што се усправна линија помјерила налијево, лук се подигао, а хоризонтална црта почела да наткрива слово.

Сличан знак се јавља у малтешком алфабету, али нигдје не означава глас "ћ" као у српској ћирилици, гдје представља његову аутентичну особеност. У нашем другом писму, латиници, користи се аналогни знак "ћ" који је из пољског језика преузео хрватски лингвиста Људевит Гај. Овај дијакритик је остао у нашој латиници и након што је Вуков сарадник Ђуро Даничић унаприједио Гајеву латиницу (на примјер, диграф "дј" је замијенио са ђ).

Према анегдоти, слово "ћ" је у физику тридесетих година 20. вијека увео један од очева квантне механике Пол Дирак, управо након што га је видио у за њега неразумљивом српском тексту. Анегдота је сасвим непоуздана, али нема сумње да је Дирак - иначе заслужан за откриће антиматерије, повезивање теорије релативности и квантне механике, стварање кванте теорије поља, али и самих основа квантне физике - био и први физичар који је користио знак "h са цртом", како би олакшао рачунање.

(Независне новине)