TРИДЕСЕT ГОДИНА ПОСTОЈАЊА ЕПАРХИЈЕ БИХАЋКО-ПЕTРОВАЧКЕ

pre mesec

Епархија бихаћко-петровачка и рмањска са сједиштем у Босанском Петровцу ове године обиљежава тридесет година постојања, а у њој је духовно обједињен простор од Ливна до Санског Моста, од Велике Кладуше до Шипова, каже Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије. Пуних тридесет година навршило се 19. маја од одлуке Светог архијерејског Сабора

Епархија бихаћко-петровачка и рмањска са сједиштем у Босанском Петровцу ове године обиљежава тридесет година постојања, а у њој је духовно обједињен простор од Ливна до Санског Моста, од Велике Кладуше до Шипова, каже Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије.
Пуних тридесет година навршило се 19. маја од одлуке Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве /СПЦ/ о оснивању Епархије бихаћко-петровачке у коју су утакни дијелови Бањалучке, Далматинске и Горњокарловачке епархије.

"Када је дошло је вријеме за буђење из духовног сна, у којем је наш народ спавао готово пола вијека, успаван лажном причом да се може живјети и без Бога и без Цркве Христове, ратни вихор надвио се и над наше крајеве, па је Епархија, умјесто да своје прве године посвети сопственом духовном узрастању, провела видајући ратне ране свога народа", подсјећа владика Сергије.

Владика Сергије прича како се кроз вријеме понављало страдање храмова у западној Крајини.

"Нисмо успјели обновити ни порушено у времену Другог свјетског рата, а већ су нам рушили нове храмове, али и оне који су преживјели усташе, Нијемце и Италијане. Тако смо гледали ливањски храм у пламену, истовремено страхујући за духовно насљеђе на подручју Бихаћа, Цазина, Кладуше, Босанске Крупе. Народ је опет био прогнан са својих огњишта, а историја нам се, по ко зна који пут, опет поновила. Остала нам је само вјера да ћемо опстати тамо гдје нас је одувијек било, тамо гдје су нам гробља и светиње, гдје су нам душе предака уткале своје постојање", бесједи владика.

Владика подсјећа на страдања православних храмова током одбрамбено-отаџбинског рата.

"И када смо помислили да је крај рата на видику, у касно љето и јесен 1995. године немилосрдно смо прогнани, док смо, спашавајући живу главу, гледали како нам пале стотину храмова и хиљаде домова, како нам скрнаве гробља и огњишта.И опет смо се, чим се указала прилика, вратили на своје, да обновимо порушено, да опет удахнемо живот нашим пустим селима, празним и опустошеним светињама, да прислужимо свијећу на гробовима милих и драгих сродника и пријатеља", казује епископ Сергије.

Владика спомиње своје претходнике у архијерејству - Николаја, Хризостома и Атанасија, који су учинили много, свако према времену у којем је управљао и свако на свој начин, да епархија бихаћко-петровачка стане на своје ноге, да заживи као и све друге епархије, како би плодови њеног постојања оправдали смисао њеног оснивања, саопштено је из Епархије.

Владика напомиње да су и бројни свештеници уткали су себе у живот Епархије бихаћко-петровачке.

"Прошле године Епархија примила је под своје окриље јајачко-мркоњићко намјесништво, које је до тада било у саставу Епархије бањалучке, чиме смо постали знатно богатији, обогаћени вјером и љубављу ондашњег становништва и светошћу њихових и наших светих храмова", напомиње владика.

(СРНА)