ЉУБАВ КА СЕЛУ НАЈЉЕПША ИНСПИРАЦИЈА ЗА УСПЈЕШНУ РЕПОРТАЖУ

pre 3 meseca

Велика приврженост родном селу Мазоче код Фоче, људима са којима је тамо одрастао и љубав ка фотографији, од којих су оне најљепше настале у родном селу, биле су главни мотиви Слободану Бобу Ковачу да упише студиј новинарства и почне радити као новинар.

Велика приврженост родном селу Мазоче код Фоче, људима са којима је тамо одрастао и љубав ка фотографији, од којих су оне најљепше настале у родном селу, биле су главни мотиви Слободану Бобу Ковачу да упише студиј новинарства и почне радити као новинар.

Бобо Ковач, како га већина људи са којима се дружи и ради најчешће зове, каже да је много ствари у његовом животу одређено догађајима из дјетињства и селом Мазоче, у којем је одрастао.

- Као дијете сам желио да имам фотоапарат или камеру како бих забиљежио бројне тренутке. Прије свега лијепу природу у Мазочу и сеоској планини, гдје сам праводио већи дио љета, а затим људе који су живот провели у селу и били живи свједоци неког давног прошлог времена – каже Ковач.

Он истиче да, нажалост, није било времена да те моменте забиљежи раније и да људима изван села представи свој крај.

- Многи моји школски другари нису никад ни чули да постоји село Мазоче. Себи и њима сам обећао да ће једног дана сазнати за Мазоче, а то се остварује и захваљујући фотографијама које већ десет година објављујем на друштвеним мрежама, али и професији новинара, гдје сам кроз приче могао представити и своје и нека друга села – додаје Ковач.

Бобо данас ради на БХРТ и највећи број његових ТВ репортажа снимљен је у природи, приказујући живот људи у бројним селима, на планинама, крај обала ријека и све оне благодати које нам је природа подарила и указујући на вриједности које човјек треба да сачува, а не да их уништава.

Како он каже, само три репортаже снимљене су у родном селу Мазоче, те додаје да га данас лично охрабрује чињеница што још увијек има гледалаца који желе да виде репортажу, саслушају нечију животну исповијест и присјете се неких давних времена.

- Мени то даје мотив и снагу да наставим правити приче у којима има живота и обичног човјека из нашег окружења, у којима има села и природе, обичаја и историје. Те приче су најгледаније, јер је публика презасићена политиком, црном хроником, тривијалним вијестима и жељни су животних прича, посебно оних које се тичу заборављених људи и села – истиче Ковач.

Било је необично, каже Ковач, снимати прилог о селу Мазоче, посебно и изненађујуће за људе са тог краја, јер им овог пута Бобо долази са ТВ екипом, као новинар.

- Необичан је био осјећај доћи у своје село са телевизијском екипом и правити причу о томе како живе људи са којима често проводим вријеме. Морао сам да се поставим као новинар и да их питам ствари, које приватно знам. Ипак, ја сам за њих само Бобо, а не новинар и фотограф – каже Ковач.

Истиче да му је било драго што су становници Мазоча имали прилику да виде себе на телевизији и да их гледају родбина и пријатељи широм свијета.

- Подсјетили смо их да су још увијек живи и то ми је један од главних циљева сеоских прича, гдје год да се снима. Да остане успомена на један живот, једно вријеме и да се чује изван села – додаје Бобо.

Бобо каже да су данас села, посебно она планинска, нажалост, пред изумирањем. У селима се глас може чути углавном од старих, који нису напустили свој праг или док их  још увијек породице обилазе.

- Нажалост, многе куће су већ затворене, пропадају, имања зарастају у шуму и тешко да ће се неко од потомака вратити на своју дједовину да удахне живот том имању. Можда једино да глад и страх растјерају становништво из градова, као током ове пандемије, када су многи отишли на своје село да проведу неко вријеме и посију поврће, јер су били у неизвјесности шта ће период након пандемије донијети – истиче Ковач.

Према његовом мишљењу, основни проблеми због којих људи одлазе са села у градове су лоши путеви, удаљеност школе, апотека и продавница, тако да, како каже, људи не виде перспективу живота на селу.

Поред родног села, Бобо је снимио бројне ТВ прилоге и направио велики број фотографија природе у БиХ. Каже да имамо природне љепоте какве већи број земаља свијета може да види само у медијима, али да је природа због људског немара веома угрожена.

- Потоци су постали депоније, јер многи из свог дома понесу врећу са смећем и баце је у први поток или шуму на коју наиђу, а након тога прођу поред контејнера. Шта можемо очекивати од те воде из потока, земљишта и живог свијета са тог подручја? То је само један примјер, а кад би сагледали многе друге ствари, онда не треба да нас изненађују ни болести, екстремне врућине, киселе кише, поплаве и остале природне катастрофе – истиче Ковач.

Додаје да се понашамо као да природа не треба ни нама, ни нашим потомцима, те истиче да га изненађује да ово човјечанство још увијек постоји.

Слободан Бобо Ковач је рођен 1989. године. Новинарство је дипломирао на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, док је мастер студије на Одсјеку за политикологију завршио на Универзитету у Београду. Тренутно је запослен на БХРТ, док се фотографијом бави аматерски.

Више фотографија Боба Ковача можете погледати на његовој фејсбук страници BoBo photography.

(Катера)