БОРКА ПЕТРОВИЋ БОЖОВИЋ - ЉУБАВ ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈЕ СТАЊЕ УМА

pre 3 meseca

"Нисам жена за пркосе", "Вријеме све лијечи", "Поклоњене мисли", "Зашто ниси поред мене" само су неки од многоборних наслова ове збирке поезије!

Да ријечи могу бити слађе од меда, а угодни разговори мелем за душу, доказала нам је ликом и дјелом данашња саговорница, велики заљубљеник у природу и цвијеће, по струци трговац, а по души пјесник - Борка Петровић Божовић.

Борка Петровић Божовић рођена је 1943. године у Челебићима код Фоче. Живјела је у Загребу, Радљу, Дравограду и Преваљу (Словенија), а од 1970. до 1996. у Сарајеву, док је већ низ година настањена у Палама, у којим непрестано ствара дјела за која не постоје ни вријеме ни простор.
Љубав за поезијом, сликарством, природом, али и умјетности уопште јавља се од њеног раног дјетињства, за чијим тренуцима често чезне и радо их се сјећа. Одувијек је жељела бити другачија, уникатна, јединствена, бити своја.  Управо је та жеља водила ка писаној ријечи, ка стиховима, поезији и збирци симболичног назива "Из моје душе".  А, њена нам је душа рекла сљедеће:

- Поезија је за мене пражњење бића. Kроз писање се човјек оголи, открије, истакне сва своја осјећања. Лирика је страст и проклетство, исто као и љубав. Ови стихови су стварани изнутра. Из душе. Оно што ме истински чини срећном јесте спознаја да сам оставила неизбрисив траг и нешто што ће ме заувијек отргнути од чељусти заборава, а то је управо ова збирка осјећања. Имати нешто слично, поклонити дјеци и унуцима, као и свим будућим генерацијама, је бескрајно задовољство и благослов - наглашава Божовићева.

Све о чему Борка пише је у знаку љубави, чистоте душе, чистоте срца, једног бића, једне жене. Трачак меланхолије, туге, понекад и довољно неизрецивог бола је нешто што се константно провлачи и нечујно шуња кроз написане стихове. А, чекања, она су тек нешто посебно, чак и ако су узалудна, али ништа није ‘залуд ако чекаш љубав, о чему свједоче и сљедећи стихови:

Чекаћу те на оном свијету,
Журити се немој за година триста.
У хаљини бијелој чекаћу твој прстен,
Познаћеш ме лако, ја ћу бити иста.

- Љубав, то је најплеменитије стање ума, тада је човјек цио. Једино што је важно, јесте вољети. Љубав је нешто најљепше у човјеку, па макер она била и неузвраћена. Љубити и вољети… али, вољети и кад ниси вољен, то је већ вјештина коју савладају тек одабрани - каже нам ова поетска душа.

"Нисам жена за пркосе", "Вријеме све лијечи", "Поклоњене мисли", "Зашто ниси поред мене" само су неки од многоборних наслова ове збирке поезије!

Наш разговор се завршио уз осмијех и обећање да ће нових стихова бити више и да неизбрисиви трагови душе на папиру тек предстоје!

И, чувајте душу, поезијом!


Пише: Видовданка Пустивук, Катедра за социологију и социјални рад